2020 je skoro prošla. Bila je ovo itekako naporna godina (najblaže rečeno). Nego, kao i svake godine, u minut do dvanaest, neki će se sa radošću oprostiti od svega lošeg što su proživeli u proteklih 365 dana dok će drugi u glavi već početi da evaluiraju šta je u 2020 moglo ići bolje, gde su pravili greške i šta treba drugačije uraditi u 2021 godini.
Nikada nisam bio previše opsednut novogodišnjim odlukama, čak štaviše, prvi put sam i saznao za taj „američki“ izum u petom razredu osnovne na času engleskog jezika. Tada mi nije bilo jasno što bi ljudi donosili neke tamo odluke kojih se ionako neće pridržavati, međutim, kako postajem stariji sve više smatram da je, kako u poslovnom tako i u privatnom životu, neophodno evaluirati stvari sa vremena na vreme.
Tako da, bez odugovlačenja, evo moje evaluacije 2020:
Stvari koje nisam postigao:
da čitam više
da se posvetim pisanju koliko sam to želeo
da se pozabavim aktivizmom
da budem singl bar godinu dana
da snimam jutujub video
da se autujem roditeljima
da naučim novi strani jezik
da počnem redovno da treniram
da izbacim hleb iz ishrane
da idem na more
da posetim neku novu destinaciju
da steknem novog prijatelja
Stvari koje sam postigao:
da istrajem u pisanju
da se pozabavim veb-dizajnom
da prebolim bivšeg
da počnem da učim novi jezik
da naučim da prepustim kontrolu drugima
da više pričam porodicom
da se ne(previše) ugojim
da više kuvam
naučim nove recepte
da se izlečim interalizovane homofobije
Ako smo išta naučili iz 2020 je da nekada i ne treba praviti previše planova, jer niko ne zna šta nas čeka iza ćoška. Tako da će moj spisak stvari koje očekujem da ću ostvariti u 2021 biti veoma kratak:
autovati se roditeljima i ne prastati sa radom na portalu.
Ono što bih poželeo za sve nas u narednoj 2021 možda zvuči nedostižno, ali odnekud mora da se počne…
Želeo bih da se naredne godine usvoji Zakon o registrovanom partnerstvu.
Želeo bih da ljudi u našem kraju postanu svesniji našeg postojanja.
Želeo bih da naučimo da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo.
Želeo bih da bude manje lažnih brakova i više ljubavi.
Želeo bih da naučimo da pređemo preko kolektivnog ponosa i naučimo oprostiti jedni drugima.
Bar bih jednom voleo da ne čujem izgovore:
„Znaš ti da to kod nas ne može.
Nije ti ovo Beograd.
Znaš ti naše ljude.
To ovde ni za sto godina.
Ne vredi to kod nas. „
jer mislim gubi samo onaj koji odustaje od borbe.
Tekst: Pazarac
Ilustracija: Gus Morais
Comments