Imao sam šesnaest godina. Mislim da je to bio moj prvi pravi dejt sa drugim dečkom. Dok sam nervozno hodao oko „Pečurke“ on se pojavio u daljini. Na početku nisam bio siguran da li je to on… Pre sastanka smo razmenili samo informaciju o tome šta će ko na sebi nositi, kao znak prepoznavanja. Ja – crne farmerice i košulju, on – crne farmerice i crveni duks. Kada je prišao, i uz široki osmeh izgovorio „Ćao, ja sam…“, jedina pomisao u meni je bila „to, pun pogodak“. Imali smo sve sto bi jedan „prvi dejt“ trebao da ima… Jedno piće, jednu šetnju uz kej i na kraju… jedan otpraćaj do kuće.
A onda smo bili tu, u liftu moje zgrade. Srce mi je lupalo kao nikada do tada i od nervoze sam počeo da gledam u plafon. Lift je krenuo ka četvrtom spratu. I dok sam u sebi mislio „Šta sada…?“, on se blago približio i uhvatio me za ruku. Spustivši pogled, krenuo sam da ga poljubim, a on kao da je znao šta će da se desi… I onda… Vatromet… Imao je jako nežne i pune usne, i osmeh koji bih mogao da gledam svaki dan. I što je „najgore“, zelene oči… Bio sam kao izgubljen. On je ipak bio dovoljno priseban da pritisne dugme za sledeći sprat, kako bismo imali još koju sekundu zajedno. Na kraju smo liftom otišli još jednom do prizemlja, ne bi li taj momenat učinili još nezaboravnijim.
Četrnaest godina kasnije, na žalost, ne znam više ništa o njemu… Ono što je usledilo je bio rezultat naše sredine i mog neiskustva. Nakon svih ovih godina, želim da mu se zahvalim za savršen prvi poljubac. Da su okolnosti bile drugačije, bio bi sigurno i moja prva ljubav.
Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna.
Tekst: Pazarac
Fotografija: Ebrahim Elgendy
Comments