Znam da je ovo možda tema o kojoj mnogi ne žele da pričaju, ali činjenica je da se ova pojava oduvek dešavala i još uvek se dešava. Nekada sam mislio da je to što sam ja doživeo bio izolovan slučaj, ali vreme i poznanstva su pokazali da, posebno u našoj sredini, previše lako možeš postati žrtva "gruminga".
Za početak, da pojasnimo termin. Znam da kod nas ne postoji odgovarajući prevod za ovu reč, ali ako bih nekako morao da objasnim celu pojavu, uradio bih to ovim primerom: „40-godišnji direktor škole se oženio učenicom od 16 godina“. Po našem zakonu, sve je legalno, iako bi mnogi rekli „Zaveo je“. E pa upravo se radi o tome „zaveo je“. Mlađe osobe (gej, bi, strejt...), iako u godinama gde zakonski mogu da pristanu na intimne odnose, često nisu svesne manipulacija kojima mogu biti izložene. To što je nešto zakonski dozvoljeno ne znači da je i etički ispravno.
E sada, kada smo obavili formalnosti, mogu da počnem sa pričom. Imao sam 16 godina. Već poslednjih nekoliko nedelja dopisivao sam se s tipom koji je (po sopstvenoj izjavi) imao 27 godina. Pošto tadašnje aplikacije nisu postojale, a MMS (ko zna, zna) bio je jako skup, nisam znao kako izgleda. Jedino što sam znao bilo je da je visok oko 1,75 m, težak 78 kg i da ima smeđu kosu. Zakazali smo sastanak u sumrak, preko puta moje srednje škole. Duboko u sebi znao sam da nisam spreman, ali sam u tom trenutku ipak odlučio da pregrmim celu stvar. Potajno sam se nadao da ću možda na kraju shvatiti da mi se muškarci ipak ne sviđaju i da ću, nekim čudom, nakon celog iskustva „postati normalan“.
Bilo je veče. Krenuo sam ka školi. Rekao je da će me čekati u sivom golfu. Srce mi je klizilo ka petama kako sam bio sve bliže i bliže. Teško sam disao, počeo sam da se znojim. U daljini sam video sivi golf. Prvo sam prošao pored, bez okretanja i zagledanja. Ušao sam u prodavnicu iza ćoška i kupio žvake kao izgovor. Krenuo sam natrag, ali sam ovaj put prošao pored vozačke strane automobila. Stakla su bila zatamnjena. Za volanom je bio muškarac, osrednje građe. Lice mu nisam video. Nastavio sam da hodam. Nakon 20 metara, ponovo sam se okrenuo i skupio hrabrost. Krenuo sam ka suvozačevim vratima i, nakon bujice osećanja koje tada nisam mogao da identifikujem, posegao za kvakom.
Pored mene je sedeo tip, 1,75 m visok, 78 kg težak. Imao je lagani osmeh na licu. Prvo se predstavio (lažnim) imenom, a zatim je pružio ruku. Ja, sav zbunjen, takođe pružam ruku i izgovaram svoje (lažno) ime. Nikada nisam bio dobar u proceni starosti na osnovu izgleda, ali kod njega sam bio siguran da je svoj 27. rođendan proslavio još početkom devedesetih. Godinama kasnije saznao sam da je u tom trenutku zapravo imao oko 37 godina. No, nebitno, tu je šta je. Nakon predstavljanja, potegao je za onim dugmetom što zaključava sva vrata i u tom momentu sam se desocijalizovao. Gledao sam sve iz trećeg ugla, dok je moje telo bilo na autopilotu.
-Vozač je predložio da odu izvan grada, jer je mirnije i može lakše da se priča, uostalom se počeo žaliti kako je u centru teško naći parking mesto.
-Suvozač je samo klimnuo glavom i dodao poneki afirmativni komentar. Na putu su ćaskali o školi, sportu i njegovom poslu (tipičan „small talk“). Rekao je da zna jedno mesto, blizu šume, gde ih niko neće ometati, i skrenuo sa magistralnog puta.
-Kako su šumi bili bliže, vozač je lagano počeo da menja temu konverzacije. Odjednom su pričali o dopisivanju na gej četu, šta im se najviše sviđa kod muškaraca i o intimnim fantazijama.
-Suvozaču je očigledno bilo neugodno. Nervoznim osmehom i klimanjem glave pokušao je da sakrije svaki vid neodobravanja jer su se nalazili na 15 kilometara od centra grada, u sred šume. Najbolje što može da uradi je da izbegava svaki vid konflikta i sačeka dok se vrate nazad.
-Stali su.
-Vozač je ugasio svetla i počeo da zabacuje sedište. „I, šta ćemo sad?“, rekao je, uzevši suvozačevu ruku i stavivši je na svoje međunožje.
Par sati kasnije... Bili smo opet u centru grada. Parkirao se preko puta moje škole i rekao mi da sačekam da izađem nakon što prolaznici zamaknu iza raskrsnice. Samo sam klimnuo potvrdno. Dva minuta kasnije, suvozačeva vrata su se otključala i samo sam uspeo da izustim jedno „Ćao“.
Na putu ka kući samo sam razmišljao o izgovoru za (umeđuvremenu) tri propuštena poziva od roditelja. Ni te noći, ni narednih par dana, nisam razmišljao o celoj situaciji. Kao da mi je trebalo malo vremena da „svarim“ šta se zapravo desilo. Daleko od toga da sam bio prinuđen na bilo šta. Svaki moj potez te večeri bio je svestan, iako sam na trenutke bio desocijalizovan.
Iako mi se tip nije naročito sviđao, čuli smo se i narednih par dana. Delovao je uljudno i bio je dobro vaspitan. U kolima mi je pričao o tome kako je u našem gradu teško naći nekog normalnog i uljudnog, kako su svi ostali devijantni, kako vuku kojekakve boleštine sa sobom i kako jedva čekaju da te autuju. Donekle je bilo logično, ipak je bio stariji od mene, tako da sam sve te informacije shvatao kao dobronamerne savete. Vremenom je pokazao interesovanje za moj život i pitao me koji fakultet želim da upišem. Par puta je nagovestio da zna osobe koje mogu da mi pomognu ako, nekim slučajem, ne uspem da prođem na prijemnom ispitu. Iz današnje perspektive, ne znam kako, ali uspeo je da me nagovori da se ponovo vidimo.
Prošlo je mnogo godina od cele situacije. Upoznavši novo društvo, shvatio sam da su mnogi prošli kroz iste ili slične stvari. Nije svačija priča imala „neutralan“ završetak, kao u mom slučaju. Čuo sam priče o osvetničkim autovanjima, izlivima ljubomore na radnom mestu, pretnjama smrću i slično. Što sam više slušao, to sam manje značaja pridavao sopstvenom iskustvu, jer ipak, moja priča nije imala tragičan kraj. Onda sam jednog dana na Fejsbuku, igrom slučaja, video njegovu sliku. On i dvadesetak adolescenata. Momci, koji su verovatno bili u istim godinama kao ja kada sam ga upoznao. Slika je bila sa nekog sportskog događaja. Ne, tip nije trener, već je verovatno (kao i mnogi roditelji) samo hteo jednu sliku sa svojim sinom i ekipom. To je bio trenutak kada sam odlučio da moram podeliti ovu priču, koliko god to možda nekima zvučalo dosadno.
Mom mlađem ja, ako čitaš ovo:„Sačekaj ukoliko nisi siguran.“
Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna.
Tekst: Pazarac
Ilustracija: Trick Reyes
Comentários