Odrastajući u malom mesti kao što je (cela Srbija osim Beograda, Niša i Novog Sada) i u vremenu kada internet i Netfiks nisu bili generalno dostupni, razumeti stvari poput sopstvene seksualnosti i rodnog identiteta nije bilo nimalo lako. Sramota me je priznati da prvi put kada sam se sreo sa pojmom “cis muškarac” na Gridr aplikaciji 2017 godine moja reakcija bila “cis šta?” Pomalo ignorantan u početku, vremenom sam shvatio važnost korišćenja korektnih termina i da njihovo postojanje i tekako služi nečemu. Kako bismo drugačije odvojili čoveka od onoga što voli da radi “u svoja četiri zida”.
Celog života sam se identifikovao kao cis muškarac, iako dugo vremena nesvesno. Stalno sam se pitao, odrastajući, što se gej osobe smatraju manje “muškarcima”, kada je dosta njih veoma muževno i ukoliko nemaš neko šesto čulo, nipočemu ne bi shvatio da im se sviđaju muškarci. Nego, da ne skrećem sa teme… Kako okolinu, običaje i ljude sa kojima odrastamo uzimamo kao merilo normalnosti za ceo život, u mojoj glavi je do skoro postojao taj nezdravi konstrukt da muškarci treba da se ponašaju kao muškarci a žene kao žene… Da, ako si gej, logično je da te privlače drugi, muževni muškarci, istovremeno negirajući mogućnost da stvari nisu samo crne ili bele i da postoje nijanse sive između.
Tačno se sećam kada sam u šesnaestoj godini, išavši još u gimnaziju, na Telenorovom četu prvi put naišao na nekog iz mog grada i mojih godina. Bilo je to pravi eureka momenat. Dečko je bio godinu-dve mlađi od mene. Na slikama je izgledao veoma muževno. Međutim… Izašavši na prvi sastanak shvatio sam da me je vidno iritirala ta ženstvena gestikulacija koja je iz njega izlazila, iako samo na momente. Valjda je i on bio svestan gde se nalazimo pa se vidno trudio da to potisne… međutim, već je bilo kasno. Ni sam ne znam da li zbog straha da budem otkriven, ili nečeg drugog, nisam ga više video… bar ne nekoliko narednih meseci. Čak i kada bih razmišljao o tome da ga vidim, tražio sam izgovore zašto ne bismo mogli da se vidimo napolju.
Danas, mnogo godina kasnije, vidim ga na instagramu… Čini mi se da živi srećan život, vani. Gledajući njegove slike često reflektujem o mom tadašnjem postupku. I u godinama koje su sledile sam se stalno pitao, što se toliko bojim da me neko u javnosti vidi sa osobama koje su očigledno na višem nivou samoprihvaćanja. Strah da budem otkriven nije bio razlog… jer eventualno sam završio fakultet i našao posao. Nisam više bio ovisan o nikome a i posao je bio jedna sigurna stvar.
A onda sam skoro pročitao jedan interesantan novinarski članak o interalizovanoj homofobiji. Osećaj stida je bio dubok. Sve te godine i svi ti pogledi preko oka upućeni osobama koje se nisu uklapale u moj pojam “gej normalnosti”… Shvatio sam da su sve to zapravo bile crte sopstvene ličnosti koje nisam prihvatao.
Put prihvaćanja je bio dug… Prošle godine sam prvi put prekrstio noge u javnom prevozu, ne zato što sam gej, već zato što je bilo udobnije tako sedeti. Ove godine sam i prvi put sam kupio odeću drečavih boja, uključujući i roze – ne zato što je “pederska boja”, već zato što mi se svidela. Prvi put sam počeo i da koristim maske za negu lica i počupao obrve.
Sve te sitne stvari (koje umeđuvremenu rade i hetero-muškarci) su bile početak mog samoprihvaćanja. Na posletku se i dalje osećam kao cis muškarac, ništa više i ništa manje muževan od one verzije iz 2000-tih.
Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna.
Tekst: Pazarac
Ilustracija: Jayden Charles
Comments