Da li kod nas uopšte postoje gej muškarci? Dakle, nalazimo se u dvadest i prvom veku… Astronomi su po prvi put uslikali crnu rupu, fizičari su dokaziali postojanje „božije čestice“ i Drakaris je najzad spalio Kings Landing
A u Sandžaku ništa novo. Do dan-danas, u okruženju od sto kilometara, nisam upoznao ni jednog javno deklarisanog homoseksulca. Ipak, kada upalim Grindr, imam izbor između pedesetak bezglavih torzoa? Razumem da mnogi ne žele da im se zna šta rade u spavaćoj sobi i imaju svako pravo na takvu vrstu anonimnosti, međutim…
Pre možda pet/šest godina, desio se slučaj da su jednog mog poznanika (tipa za koga inače nikad ne bih rekao da je gej, niti sam imao pojma da mu se sviđau dečaci) uhvatili „in flagrante delicto“ sa drugim muškarcem u krevetu. Kako je tip bio sveže-oženjen, (sada vec bivša) supruga se brže-bolje razvela dok bruka nije uhvatila maha. Međutim, kako živimo u mestu gde je tračarenje najnormalniji hobi i vrhunski oblik duševne hrane, nije prošlo dugo dok komšiluk nije saznao. Nakon toga ga jedno vreme nisam viđao po gradu. Mislio sam… može biti da su ga oveli na sesiju egzorcizma, ne bi li batinama isterali gejstvo iz njega. Ali ne… Tek pola godine nakon „incidenta“, tip se opet oženio. Ovog puta je potrajalo. Do dan-danas su ostali zajedno. Čak su i decu dobili.
A čarsija… kao da su svi u gradu odjednom oboleli od kolektivne amnezije. Niko se više nije ni usudio pomenuti „incident“. Svi su se pravili kao da je samim činom ženidbe i dobijanjem dece, njegvo gejstvo bilo poništeno. Jer, na kraju, ako se oženis nije bitno koliko si kita popušio ili primio… Završićeš kao hetos, ljudi ce te tako pamtiti i što je najbitnije – nećeš završiti u džehenemu. Jer znate, ako imas ženu i decu, nemožeš biti gej. Jel’ tako?
Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna.
Tekst: Pazarac
Fotografija: Fulton Ropeta
Comments